Licenciranje CD i DVD medija
CD kao medij je u poslednjih desetak godina potpuno istisnuo iz upotrebe ranije načine za reprodukciju audio snimaka. Vinilske ploče su rariteti kojih se mlađi čitaoci verovatno ni ne sećaju, a ni audio kasete kao način zapisa nisu mnogo bolje prošle (iako ih još uvek ima u upotrebi). Razlozi za ovo su višestruki. CD tehnologija je korisnicima ponudila neuporedivo bolji kvalitet zvuka, a i cena plejera je pristupačna širokom krugu kupaca. Po nekim procenama u svetu postoji oko 800 miliona audio CD plejera i DVD video plejera. To praktično znači da svaki deveti čovek na planeti (ili svaka treća porodica) poseduje CD ili DVD plejer. Ako tome dodamo i CD i DVD uređaje koji se nalaze u računarskim konfiguracijama, sasvim je jasno zašto su CD i DVD mediji preuzeli vodeću ulogu u reprodukciji audio zapisa.
Sva patentna prava vezana za CD tehnologiju drže dva giganta na polju tehnoloških inovacija - Philips i Sony. Pri tome, Philips je većinski partner jer se na njegovo ime vodi oko 90 procenata patenata usko vezanih za načine reprodukcije CD medija i same fizičke karakteristike CD plejera. Na osnovu tih patentnih prava, Philips je odlučio da počne sa naplatom licenci za korišćenje njihovih tehnologija. Po toj odluci, svaki proizvođač CD-ova mora Philipsu da plaća određenu taksu za svaki proizvedeni (odnosno prodat) medij. Za uzvrat, Philips se obavezao da će licenciranim proizvođačima redovno isporučivati sve tehničke informacije potrebne za proizvodnju medija. Novac koji na taj način ova kompanija ostvari, iskoristiće se za poboljšanje starih tehnologija i istraživanje i razvoj novih.
Inicijalna kupovina licence svaku firmu koja želi da proizvodi CD medije košta 25000 USD. Za svaki standardni CD (prečnika 12 cm) proizvođač mora da plati Philipsu 0.03 USD, za mini CD (prečnika 8 cm) taksa je 0.02 USD, dok za maxi-single CD ona iznosi 0.027 USD. Što se tiče CD-RW medija postoje dve varijante plaćanja takse. Proizvođač može da bira da li želi da plaća tri procenta od neto prodajne cene, ili 0.1 USD bez obzira na cenu medija. Samo proizvođači koji su platili licencu smeju na svoje medije da stave zaštićeni “Compact Disc” logo. Ista situacija je i kad su u pitanju DVD-ovi, samo što su cene različite. Inicijalna kupovina licence u ovom slučaju košta 10000 USD, dok je taksa za svaki pojedinačni medij 0.05 USD. Samo proizvođači koji su kupili licencu imaju pravo da na svoje medije stave zaštićeni “DVD” logo. Možda ove cifre na prvi pogled ne izgledaju velike, ali ako se u obzir uzme ukupna mesečna proizvodnja CD i DVD medija (koja se meri stotinama miliona primeraka), jasno je da su u opticaju ogromne količine novca.
Da bi proverio stepen kompatibilnosti proizvedenih medija, Philips je u svojoj centralnoj fabrici u Eindhovenu (Holandija) napravio laboratoriju za testiranje medija. Ova laboratorija je opremljena specijalnom opremom i u njoj radi posebno obučeno osoblje koje proverava kompatibilnost medija proizvedenih u fabrikama koje su platile licencu. Nad svakim diskom koji stigne u ovu laboratoriju izvršava se dvadesetak različitih tehničkih i fizičkih testova na osnovu kojih se utvrđuje stepen kompatibilnosti sa propisanim standardom i tehničkim specifikacijama. Tehničko testiranje se naplaćuje “po satu” koji košta 115 USD. Za merenje fizičkih karakteristika praznih CD-R i CD-RW diskova, laboratorija naplaćuje 300 USD po disku. Za testiranje, prvo praznih, a nakon toga i snimljenih medija, cena iznosi čak 750 USD po mediju. Ovo duplo testiranje je opravdano iz prostog razloga što se upisivanje podataka na medij vrši nekom vrstom termičkog procesa (zagrevanjem medija laserom) i menjanjem fizičkih karakteristika materijala na koje se upisuje (bušenjem mikroskopskih rupica na disku).
Tek ako se uspešno prođu svi testovi, kompanija koja proizvodi testirane medije dobija saglasnost za proizvodnju i prodaju diskova sa zaštitnim logoom. Takozvani “No name” diskovi su mediji proizvođača koji nisu licencirani ili mediji koji nisu uspeli da prođu sve testove. To ne znači da oni predstavljaju škart u proizvodnji, već samo da se za njih ne garantuje stoprocentna kompatibilnost sa traženim tehničkim specifikacijama. Za kompletiranje testova (koji se obavljaju periodično) potrebno je da proizvođači pošalju najmanje deset medija iz iste proizvodne serije. Do sada je licencu za proizvodnju CD medija dobilo oko sedamdeset kompanija od kojih su najpoznaziji TDK, Fuji, Maxell, Pioneer, Hitachi, Prodisc itd.
Kao podršku licenciranim proizvođačima, Philips je sve tehničke podatke o svojim tehnologijama “spakovao” u nekoliko knjiga. Te knjige su nazvane po bojama korica u kojima se nalaze. Tako smo dobili narandžastu, zelenu, crvenu, žutu i belu knjigu. Orange Book (narandžasta knjiga) sadrži opise medija i zahteve koje proizvođači moraju da ispune da bi obezbedili pravilno upisivanje podataka na te medije. Postoje tri toma ove knjige koje se bave specifikacijama vezanim za različite brzine upisivanja podataka na medije. Green Book (zelena knjiga) sadrži kompletne funkcionalne specifikacije za CD-I (CD Interactive) format kao i specifikacije plejera koji mogu da ih reprodukuju. Red Book (crvena knjiga) sadrži specifikacije vezane za audio CD format, Yellow Book (žuta knjiga) se odnosi na CD-ROM tehnologiju, dok je White Book (bela knjiga) namenjena proizvođačima Video CD-ova.
Ostali testovi u kategoriji DVD player info
- Nero Digital
- DTS zvuk
- DivX 6.x format
- XviD format sa QPEL setovanjima
- Super Audio CD
- Analiza tržišta DVD plejera
Popularity: 15% [?]